недеља, 22. децембар 2013.

Moj prvi vez

Surovi 24. mart 1999. god. Neko ko bude čitao ovaj post, možda se noće složiti sa mnom, ali sa moje tačke gledišta, tada se u mojoj zemlji dogodilo nešto strašno. Najava na vestima. Počelo bombardovanje. Veče. Mrak. Iznenadni nestanak struje. Vojska. Mobilizacija mladih ljudi. Odvođenje očeva, muževa, braće, na žarište zvano Kosovo. Panika. Ništa se ne vidi izuzev sveće na mom stolu, i sevanje bombi. Mrak, obično donosi tišinu i mir, ali te večeri nije bilo tako, i narednih oko 90-ak. Detonacije su se jako osećale, a praskovi, čuli mnogo više, nego što može podneti ljudski sluh. Te večeri sam bila jako uplašena, kako se čovek na sve navikne, tako sam i ja. Odjednom mi je ta realnost postala, nekako svakodnevnica, kao da tako treba, ili mora, mislim da nije trebalo, i da nije moralo. Ali ko sam ja da sudim, o tako važnim stvarima.
U tom periodu, sam pronašla zanimaciju da svoj život učinim nešto lepšim i zanimljivijim, jer tada sam imala samo dvadeset godina. Uz pomoć svoje majke naučila sa da vezem i heklam. Toliko sam se tada navukla na iglu, da se nisam odvajala po ceo dan od veza izuzev kada idem na spavanje. Imali smo u kući nešto malo starinskog platna, koje sam sve potrošila, na kraju sam našla bakinu košulju ručno šivenu i vezenu, to je radila moja prabaka, nju sam isparčala i vezla na njoj. Sada mi je jako žao što sam to učinila, ili što me makar moja majka nije sprečila o tome. Mada je bila jako popustljiva prema meni, ili sam ja bila previše uporna.
Moj prvi vez izgleda ovako, amaterski, ali meni veoma drag.




Prvo je bila ova crvena ruža, čini mi se da sam je preslikala iz nekog časopisa koliko me sećanje služi.







Zatim ista ta ruža, samo u drugoj boji.



















Zatim su usledili, mnogi drugi radovi, večeras sam uslikala samo neke od njih. Kada sam došla da živim kod svog muža ponela sam ih sa sobom. :-)




 Ovo je parce tkanine od bakine kosulje. A semu zy cvetice, necete mi verovati preslikala sam sa serpe, parola snadji se.





Ovo milje koristim u svom domu, mnogo ga volim, imam još dva komada. Volim ga zato, jer mi je tradicionalno.Konac kojim je oivičeno je od moje prabaka, to je lan u kanurama, koji sam pronašla na tavanu stare kuće. Imam još tih kanura, ali teško ide razmotavanje, jer sam ga oprala tako smotano, ipak je godinama stajalo tu. Fotografisaću, pa ću vam pokazati. A platno je od moje babe, očeve majke, već se osipa, pa se odvaja od čipke, pa sam ja to sredjivala(šila). Čipka je jednostavna, ali tada nisam znala više.
Bombardovanje je prestalo, ali moja ljubav za ručnim radovima ne jenjava.

Do sledećeg posta 
    Jadranka