среда, 19. фебруар 2014.

Rodjendanska proslava moje cerke

Sedmi rodjendan. Ko bi rekao, kao da je juče bilo. Prve jutarnje mučnine, promene na telu, stomak, kao da sam progutala loptu(tako kažu mala deca), iščekivanje nepoznatog, pomešanost straha i sreće. Tada sam iščitala svu moguću literaturu vezanu za trudnoću, porodjaj i dojenje. I ako sada to nikom ne bih baš preporučila, pojačava strah, a ne pomaže puno, jedno je iskustvo, a drugo literatura. I na kraju pravi porodjajni bolovi, koji su mi na svet doneli jedno divno biće, moju devojčicu. Sve je to bilo pre sedam godina, koje su protekle tako, kao da si lupio dlanom o dlan.
Moja devojčica mnogo voli haljine, suknjice, što je i prirodno i meni je drago što ona to voli. Ipak je to oličenje ženstvenosti. Tako da pored svih haljina, ona je poželela balon haljinu za rodjendan,a ja kao svaka majka meka srca, pronašla sam haljinu i kupila je.




Iskreno, i meni se haljina baš dopala.




Ali desila se nezgoda sa haljinom, čim smo stigli u igraonicu, mašna je otpala, mama nije ponela iglu i konac, tada mi je rekla da to moram stalno nositi u torbi, što je i pravu, ima svega, pa nek se nadje i to, ne može da škodi.


A ja sam htela da obučem ovu tuniku, jer ona želi da joj mama bude lepa, već sam napravila i broš, za nju.




Ali dva dana, pre rodjendana, otišla sam kod prijateljice, koja mi je pokazala haljinu, rekavši da će da je pretvori u neke krpice, jer joj ne odgovara model. Kada sam videla haljinu, ja sam pala, da sam našla takvu, baš to bih kupila, kao da je šivena za mene. Naravno poklonila mi je i bilo joj je jako drago, što sam toliko oduševljena njom. Inače retko kada se oduševljavam garderobom, kod mene to nije neka velika stavka.





U mojoj omiljenoj boji, crvenoj,sa štrasom i mašnom na grudima. Moja drugarica i ja u haljini. Moj sin je čisto u prolazu.





Moja ćerka je želela da joj napravim, baš ovakvu tortu, a mama je tu da ispunjava želje.





Njoj najdraži poklon koji je dobila je u pravo ova čestitka. A dobila ju je od svog drugara iz škole, sa kojim je bila i vrtiću četiri godine. Oduševilo me je to što vrednuje prave stvari, i što pokazuje skromnost.

Do sledećeg posta  
       Jadranka